Милена Дравић добитница статуете Јоаким Вујић
 |
Ова страница је архивирана и даље измене нису препоручене.
Имате исправке? Додајте шаблон {{измена заштићеног}} на страници за разговоре заједно са Вашим текстом, и она ће бити указана администраторима. Напомињемо могућност да коришћени извори више нису доступни на интернету. |
Крагујевац / Србија (www.joakimvujic.com) Крагујевачки Књажевско-српски театар доделио је Статуету Јоаким Вујић глумици Милени Дравић. Статуета се сваке године (од 1985.) за Дан театра - Сретење свечано уручује лауреату за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији.
У уторак, 22. јануара у крагујевачком Театру жири за доделу Статуете „Јоаким Вујић” у саставу: Небојша Брадић, редитељ и уметнички директор крагујевачког позоришта (председник жирија), глумац Властимир Ђуза Стоиљковић (прошлогодишњи лауреат Сатуете „Јоаким Вујић”), мр Војо Лучић, директор крагујевачког Театра, Марија Солдатовић, драматург КСТ-а и Милош Крстовић, глумац крагујевачког позоришта једногласно је одлучио да овогодишњи лауреат буде наша позната филмска и позоришна дива Милена Дравић.
У образложењу жирија, између осталог, стоји следеће: „Глумачко трајање у позоришту, на филму и телевизији, потврдило је особен дар, лепоту и харизму Милене Дравић. Свестраност њеног глумачког умећа препозната је и високо цењена у различитим жанровима: од најфинијег психолошког нијансирања лика у драми, бравурозне минијатуре и импровизације у комедији, до потресне упечатљивости крупног плана на филмском платну и телевизијском екрану.“
Милена Дравић је, без сумње, својом каријером и даром обележила историју српског глумишта друге половине 20. и почетка 21. века. Прву улогу одиграла је у филму „Врата остају отворена“ Франтишека Чапа (1959.), чиме је започела изузетна глумачка каријера на великом платну: Милена Дравић је сарађивала са више од тридесет редитеља свих генерација, непрекидно играјући углавном главне улоге у више од педесет филмова најразличитијих жанрова. Постала је тако један од глумачких постулата српске кинематографије, што је овенчано великим бројем награда у земљи и иностранству (две Златне и пет Сребрних арена на Фестивалу у Пули, Златна ружа у Венецији, Канска награда, „Прва дама југословенског филма” у Нишу, први добитник Награде „Павле Вујисић” за допринос домаћој кинематографији...)
Прву позоришну улогу је одиграла 1971. године у Атељеу 212 године у представи „Улога моје породице у светској револуцији” Боре Ћосића у режији Љубомира Драшкића. Одмах потом добија улогу у комаду „Лулу” Френка Ведекинда, „Код лепог изгледа” Едена Фон Хорвата, у режији Паола Мађелија, затим улогу Јуце у „Кир Јањи” у режији Дејана Мијача, „Чудо у Шаргану” Љубомира Симовића у режији Мире Траиловић. У комаду Јелице Зупанц „Црњански или лако је Андрићу” игра једну од главних улога уз велику Рахелу Ферари.
Главну улогу уз Петра Божовића и Драгана Николића игра у „Декамерону” у режији чувеног европског редитеља Роберта Ћулија. Са представом „Птиц и птица” Слободана Стојановића, режија Дејан Мијач, са Драганом Николићем, започиње сарадњу са Звездара театром. Игра у представама „Урнебесна трагедији” Душана Ковачевића, „Како потаманити гамад” Новице Савића „Лари Томпсон - трагедија једне младости” Душана Ковачевића.
Њена монодрама „Милена у свету мушкараца” Душана Радовића а у режији Милоша Радовић имала је много успеха, а гостовала је у Словенији, Македонији, Кипру, Будимпешти, Бечу, Њујорку, Торонту, Ванкуверу.
Милена Дравић није само „престоничка” звезда; у Крушевачком позоришту игра у Јонесковој „Ћелавој певачици”, у режији Јагоша Марковића. Потом, 2000. године добија позив да својим учешћем у представи „Бокешки Д-мол” Стевана Копривице у режији Милана Караџића помогне стварању једног новог позоришта у Тивту. Представа постиже огроман успех. Почетком 2004. године спрема улогу у представи Тиватског позоришта „Јелена Савојска”. Улога Мод у култном комаду Колина Хигинса „Харолд и Мод” у режији Милана Караџића, у Београдском драмском позоришту, добила је изузетне похвале и од критике и од публике.