Шекспир на филму или у позоришту?
Крагујевац / Србија (www.joakimvujic.com) 400 година од смрти Вилиjама Шекспира. Сматра се да је рођен 23. априла 1564. а умро 23. априла 1616. Ако је тај датум и наштимован да би се написало како је живео тачно у дан 52 године, извесно је да је остао најутицајнији и најпопуларнији драмски писац у историји света. Када се читаоцима од искуства постави познато питање о књизи коју би понели на пусто острво, врло често се може добити одговор: Шекспирова сабрана дела објављена у једној књизи! Јасно је и зашто. Та „једна књига“ садржи такав распон садржаја, незаобилазних питања, језиком посредоване стварности и упризорене фантазије, да заиста, у великој мери, може надокнадити одсуство и обичне свакодневице и најређих догађаја, пуноће и испразности живота, трагичког безнађа, изазова, искушења, ведрине, спокоја, немира, љубави, и још много чега што чини људско постојање у свету. За Шекспира ће се, истина, најчешће определити они који себе и свет, књижевност и позориште доживљавају посредством енглеског језика, али ће се његова дела и у другим културама наћи у најужем избору писаца које ваља добро познавати, и то не само зато да бисмо били достојно образовани и обавештени, и не само да бисмо се препустили сложеним естетским доживљајима читања песничког, односно драмског текста, стварања или гледања позоришне представе, већ и да бисмо, на тај начин, боље и потпуније разумели свет и себе у свету.
ШЕКСПИР НА ФИЛМУ ИЛИ У ПОЗОРИШТУ?
Шекспирове драме су извођене на дневном светлу. Можемо да замислимо Леди Макбет како хода по сцени Глоб театра и држи свећу у руци. Та сцена нам говори више о мраку и ужасу ноћи када је убијен краљ Данкан, него било који светлосни штимунг који, са нашим техничким могућностима, лако можемо да направимо у савременом позоришту. Добићемо мрак на сцени, али у њему не можемо лако видети страх на лицу Леди Макбет. А када то не видимо, ми то не можемо ни чути. Шекспирове речи неће досегнути своје метафизичко дејство. „Циљ позоришта је да обнови своју уметност.“ – писао је Антоне Арто у свом манифесту. Данашње позориште не робује конвенцијама и декорацијама које су га ограничавале пре стотинак година. Као и у Шекспирово време, сцена је место на којоме конкретне емоције одређених речи провоцирају машту гледалаца да разуме невидљиво, да разуме оно што у првом тренутку изгледа чак потпуно неразумљиво. Тако се ствара и обогаћује игра и конвенција веровања коју успоставља позоришна представа. Парадоксално је да та игра постаје све захтевнија од када у нашим животима доминира филм. Филмска камера снима реалност и приказује нам оно што жели да видимо. У ствари, камера је та која замишља уместо нас. Ако у представи Шекспировог „Јулија Цезара“ глумац ушета на празну сцену и почне свој говор реченицом да се налазимо у Риму, ми ћемо поверовати уколико убедљиво изговори свој текст. Међутим, уколико пред камерама изговори исту реченицу, у тренутку када видимо пројектовани филм, помислимо: „Ово уопште није Рим, ово је празна сцена“. Камера не трансцендира визуелне представе које приказује. Чак и у најцењенијим шекспировским филмовима Шекспирове драме не „дишу“, јер оне нису писане у евокативним сликама, већ у евокативним речима. Филм не тражи речи које провоцирају, већ слике које које можемо видети и на које реагујемо. Моји омиљени „шекспировски“ филмови су из земаља у којима се не говори Шекспиров језик – руски „Хамлет“ Смоктуновског и јапански „Крвави престо“ („Макбет“) и „Ран“(„Краљ Лир“). Ниједан од њих није оптерећен захтевима Шекспировог текста. Шекспирове драме које сам гледао на телевизији и филму у малом проценту испуњавају захтев искрености који је неопходан за њихову уверљивост у тим медијима. Драме у стиху које је писао Шекспир не лажу на екрану, зато што то не могу да раде. Оне заиста изгледају лажно, као што се давно снимљена позоришна представа показује извештаченом када је данас гледамо. Камера нема маште. Због тога је можда боље да Шекспира оставимо у позоришту, где се захтевају речи и машта. Видео и филмови су добра реклама или ПР за праву ствар. Они су као репродукције чувених слика – могу да конвертују слику, али су саме далеко од оригинала.
Извор
уреди- Зоран Миљковић „ШЕКСПИР НА ФИЛМУ ИЛИ У ПОЗОРИШТУ?” www.joakimvujic.com, 2016. (српски)
