Nek' mu je laka...

29. septembar 2011.

Septembar mesec u Kičeneru, gradiću u južnom delu Ontarija, protiče kao i uvek sporo, skoro lenjo. Niti je još jesen a nije ni leto, vreme ni hladno ni toplo. Utorak, radni je dan ljudi žure na posao i sa posla. Život se odvija 24 časa dnevno, uvek se nešto dešava, doduše sporije nego u većim gradovima Severne Amerike ali dešavanja su tu. Veliki broj studenata iz jednog od najvećeg univerziteta u Kanadi, Vaterlu univerzitet, okupira ulice i svako veče naprave karnevalsku atmosferu.

Posle mog radnog vremena, pošto je bio radni dan, iz jednog susednog mesta sam i ja skoknuo do Kičenera. Glavni razlog moje posete ovom mestu je bilo pozorište i to ne bilo kakvo već ono domaće, iz Srbije. Tačnije umetnici beogradskog Narodnog pozorišta su nam došli u posetu sa predstavom „Nek' mu je laka crna zemlja“. Na prvi pogled, na osnovu naslova, bi se reklo neka drama ili ko zna šta se može očekivati... nešto slično, tužno. Ali nije, najavljeno je kao komedija, intrigantno.

Predstava se održavala u Redžistri teatru, malom skromnom ali veoma lepom zdanju koje je podignuto 1855. godine. Stajao sam sa druge strane ulice

nasuprot pozorišta i čekao da se približi vreme predstave, pa da i ja odem da vidim šta se krije iza intrigantnog pozorišnog naslova. Na moje iznenađenje kako se vreme početka predstave približavalo počeo sam, umesto engleskog jezika kojim su prolaznici služili, sve više i više da čujem srpski jezik. Oko osam sati ništa drugo nisam ni mogao da čujem nego razgovore na srpskom:„Kako si, od kada se nismo videli..., šta ima..., gde si bio...“. Naravno kad je sve to počelo da se utišava i ljudi nestaju sa ulice, sinulo mi je: „predstava počinje“!. Brzo sam otišao do sale, i pošto je sala već bila prepuna, našao sam sebi mesto do zida i tamo se udobno smestio sa svojim foto aparatom.

Predstava je počela u tišini i očekivanju šta će se desiti, kako će tri umetnice uspeti da nam za sat vremena i dvadeset minuta odvuku pažnju od svakodnevnice koja nas okružuje. Da vam otkrijem tajnu. Uspele su! I to u velikom stilu.

Ljiljana Blagojević, iskusni umetnik i profesor, je stvarno profesionalno vodila predstavu kroz različite vode raspoloženja. Publika se uživela u predstavu i željno očekivala šta će se sledećeg momenta desiti. Ljiljana im je to maestralno omogućila i na kraju predstave sam čuo primedbu od jednog od posetilaca:„Kad pre, zar je već prošlo sat i po“. Ljiljana je od predstave koja je trebala trajati sat i dvadeset minuta napravila gratis i predstava je u stvari trajala sat i po vremena, a da niko nije primetio dodatne improvizacije, već je sve teklo skladno i nadahnuto uz smeh i salve burnih aplauza od strane oduševljenog gledališta.

Sonja Knežević je posebna priča. Saživela se sa ulogom Rajke, Kosticine švalerke, do te mere da kada smo se posle predstave upoznavali ostao sam bez teksta. Koja transformacija, pomislio sam u sebi, fantastična glumica koja zna šta treba da radi na sceni a šta van nje. Više nije bila ni blizu Rajke. Fantastično! U predstavi, ona je nosila sa sobom onu narodnu živost, prisnost i prostodušnost, uklapala se u sve Ljiljanine improvizacije (a sama ih je takođe pravila) što je Ljiljana svojom veštom dirigentskom palicom vodila kroz predstavu. Kakav umetnički sklad i glumački par.

Danka Ignjatović je bila osveženje i iznenađenje večeri. Uletela je na pozornicu sa pompom mladosti, razdraganosti i razgalila publiku. Uklopila se u predstavu postala deo umetničkog dvojca i za tili čas napravila umetnički trio. Veliki glumački potencijal!

Svetla u sali su se upalila i posle naklona umetničkog tria i dugog aplauza, publika je zaključila: „Pa vreme je za razlaz“. Ali nije baš tako bilo. Dragan, čovek koji je ovo umetničko veče poklonio Kičeneru, se pobrinuo za još jedno iznenađenje. Stao je kod vrata i zamolio je publiku da ostanu posle predstave na čašu šampanjca, osveženje i druženje sa umetnicima. Naravno da je to od strane publike bilo oberučke prihvaćeno. Nastalo je druženje sa Ljiljanom, Sonjom i Dankom, blicevi su sevali a pitanja pljuštala. Tako da je publika još dodatno saznala kakve veze Tomi Hilfiger ima sa ovom predstavom, takođe šta orangutan i šimpanza rade u Sonjinom repertoaru, naravno i mnogo toga još. U svakom slučaju sreću da vide ovu predstavu i da u njoj uživaju mogu sebi omogućiti ljubitelji pozorišta u Montrealu, Vankuveru, Edmuntonu i Kalgariju. Studio 011 je još jednom pokazao da ima ukusa i da dovodi samo prvoklasne umetnike i da daje publici ono što ona traži.