Ratni fotoreporteri-opasna profesija


29. april 2011.
Njujork-  (VOA) - Ratni izveštači se često nalaze u opasnim situacijama i, neizbežno, neki od njih ginu obavljajući svoj posao. Samo ove godine, u Libiji je nestalo pet izveštača, od kojih su svi bili fotoreporteri. Zbog čega fotoreporteri reskiraju sopstveni život?

„Restrepa“, je film o četi američkih vojnika u smrtonosnoj Dolini Korengal u Avganistanu. Sniman otprilike godinu dana, dokumentarac je ove godine nominovan za nagradu Filmske akademije. Korežiser Tim Heterington je u februaru objasnio da je želeo da poveže ljude sa ratom.

„Tu nije reč samo o moralnom nasilju. Reč je o pokušaju razumevanja da smo u ratu i pokušaju razumevanja emocionalne strane značenja učestvovanja u ratu.“

Heterington je u aprilu poginuo u Libiji. Njegov kolega i korežiser filma „Restrepo“, Sebastijan Junger, kaže da ga je Heteringtonova smrt šokirala, ali dodaje da i on lično prihvata opasnost.

„Nemamo šansu da živimo u pravičnom društvu ili pravičnom svetu, bez slobodnog protoka informacija. Novinari u tome igraju nezamenjivu ulogu, a princip je da sam ja kao pojedinac do određene mere spreman da rizikujem život za to.“

Direktor fotoslužbe agencije „Asošijeted pres“, Santjago Lajon, saglasan je da je ratno izveštavanje gubitak vremena, ako je lišeno verovanja da doprinosi slobodnom društvu. Ipak, on smatra da neki novinari mogu imati i druge motive.

„Doživljaj odlaska u rat ili odlaska u sukob je veoma privlačan, jer je život u opasnosti, a kao što glasi čuvena izreka Vinstona Čerčila, ‘ne postoji ništa što u životu može više da vas razgali od pucanja u vas – bez rezultata’.“

To – prema Lajonu – izaziva ushićenje i porast adrenalina kod fotoreportera koji traže uzbuđenje. Fotoreporteri su očevici bitaka od 1850-ih, kada su tokom Krimskog rata doneli svoje foto laboratorije na ratište. Ovo je snimak iz američkog Građanskog rata Metjua Brejdija, pionira američke ratne fotografije.

Pokretne slike su ovekovečile Prvi svetski rat, a današnja kompaktna oprema omogućuje fotoreporterima da rade rame uz rame sa vojnicima koji pucaju. Grafičke slike teško da dovode do kraja rata. Ali Lajon objašnjava da one mogu da doprinesu okretanju javnog mnjenja protiv rata, što su pojedini istorijski snimci i učinili tokom američkog rata u Vijetnamu.

„Ali na nekom drugom nivou, rekao bih da je važna i sama vera da vaš snimak može da utiče i na samo jednu osobu i izmeni njen način razmišljanja, već tada u izvesnom smislu cela stvar dobija svoj smisao.“

Junger kaže da opisivanje vatrenog okršaja nije teško. On smatra da je to uvrnuta vrsta fudbalske utakmice sa puškama, dramom i svojom logikom – ubij ih, pre nego što oni ubiju tebe. Teškoća je, kako kaže, opisati moralne nijanse. Junger se priseća nečega što mu je rekao jedan američki ratni veteran.

„’Ti momci su pokušavali da ubiju moju braću, ali sam ih ja preduhitrio’. Tu postoji i drugi nivo razmišljanja – ‘zbog čega uopšte bilo ko od nas, uključujući i njih, radi sve to? Šta će bog da kaže?’ A taj veteran uopšte i nije verovao u boga, ali ga je to proganjalo.“

Junger ističe da same slike ne mogu u potpunosti da opišu borbu, tako da je on kao dodatak svom dokumentarnom filmu napisao i knjigu „Rat“. Santjago Lajon je saglasan. On kaže da reči dodaju fotografiji nijanse i obrnuto. A da li kamerom ili perom, ratni izveštači rizikuju život da bi ispričali priču o ratu.

Izvor

uredi