Истражимо Србију: Природне лепоте наше земље (2. део)
Недавно је магазин Дилојт издао листу најлуксузнијих хотела на свету, а у исто време у часопису Де Телеграф објављен је списак најпопуларнијих плажа које не треба заобићи. Србије нема хотеле у којима ноћења стају неколико хиљада евра, нити егзотичне плаже, али има живописне пределе које вреди посетити. Бурна историја оставила је дубоки траг који се између осталог може видети на примеру Вршачке куле и Великог Петрича. Ако сте сакупљач гљива или страствени ловац немојте пропустити излет на Голији или једнодневни обилазак Лазареве пећине. Ту је и Јеловарник, највиши водопад Србије, ушушкан у шумама Копаоника.
На крајњем истоку непрегледне Панонске низије, у залеђу града Вршца уздиже се највише узвишење Војводине — Вршачке планине. Иако само 639 метара изнад мора, Гудурички врх је највиша тачка севера Србије. Спој изузетних природних лепота — шуме букве и храста, бројна тресетишта, мочваре, реке и потоци, и богате историјске заоставштине — Вршачка кула и неколико манастира, дају овом простору политуристички значај. Треба напоменути да преко 1200 врста дрвећа настањује овај планински простор.
| „ | Да ли сте знали да се вино са обода Вршачких планина служило на париском двору? | ” |
Вршачке планине, често зване и Вршачки брег, под заштитом су државе од 1982. године, као предео изузетних одлика на простору од око 4400 хектара, док цео простор захвата 170 км². Река Караш и канал ДТД су изузетно богате рибом, нарочито шараном и смуђем, што представља рај за бројне риболовце, уређена ловишта фазана и дивљих свиња су привлачне за све ловце. Природа и чист ваздух су идеални за излете, шетњу, рекреацију и рехабилитацију.
У XIV веку Ђурађ Бранковић је желећи да заштити становништво од најезде Турака, сазидао утврђење око тадашњег града Вршца. Данас је као туристичка атракција остала Вршачка кула, која је некада служила за осматрање и одбрану. У истом веку вршачки крај, а нарочито подгорина планина била је позната по квалитетним виноградима и одличном вину. На европским дворовима, а посебно на западноевропским (Шпанија и Француска), омиљена врста вина била је furmint. Јединствена клима и повољна географска ширина подарили су овом крају идеалне услове да и данас производи квалитетно „пиће богова“ са вишевековном традицијом.
На око 40 километара југозападно од Ивањице, сместила се планина Голија, парк природе под заштитом државе од 2001. године и природни |резерват под заштитом УНЕСКО-а. Спада у групу Динарских планина. Јанков камен са својих 1833 метра надморске висине је највиши врх планине која се пружа на дужини од 30 километара, правцем запад-исток. Голију одликује огроман биодиверзитет, многобројне биљне и животињске врсте, од којих су многе ендемити. Посебно треба поменути Панчићеву бедреницу (Pancicia serbica) и Адамовићеву мајчину душицу (Thymus adamovicii), као јединствене представнике флоре.
Мрки медвед, вук, ровчица, веверица, јеж, ласица и зечеви само су неки од бројних врста које настањују густе букове и храстове шуме, а већина их је под заштитом државе. Планински јавор (Acer heldreichii), је ендемска врста Балканског полуострва, заступљен управо на овој планини. На Голији расте чак 729 врста гљива, од којих се издвајају сунчаница, надалеко тражени шампињони, млечница и пухара. Управо због тога, ободи Голије представљају једно од најзначајнијих гљиварских подручја у Србији. Бројне су и отровне зелене пупавке и мухаре, а занимљиво је да свакој јестивој гљиви одговара скоро идентична отровница. Због тога није препоручљиво брати их, ако нисте сигурни и немате довољно знања о њима. Веома цењена врста је смрчак и заступљена је у многим кухињама овога краја.
 | Голија је рај за љубитеље гљива са чак 729 врста, како јестивих тако и отровних
|
|
За љубитеље лековитог биља, Голија је свакако, рај на Земљи. Овде расту, шипак, мајчина душица, клека, глог, кантарион, боровница, хајдучка трава и многе друге цењене врсте од којих локално становништво вековима припрема лековите напитке. Са планинских падина спуштају се бројни токови, међу којима су најзначајнији ток реке Студенице и Голијске Моравице. Њихове хладне и бистре воде настањује већи број риба, где посебан нагласак треба ставити на врсте попут кркуше и липљена. Током пролећних месеци риболовце очекује најбољи улов, липљен се лови од априла до краја маја, а кркуш у мају и јуну. Поточна пастрмка на мети је пецароша у зимском периоду, од октобра до јануара, када температуре прелазе само неколико степени изнад нултог подеока.
Осим изузетно богатих природних лепота, Голија поседује и значајно културну-историјско наслеђе. Будући да је одувек била у средишту средњовековне српске државе, на њеним падинама смештено је неколико манастира: Придворица, Ковиље и Градац, а у непосредној близини планине налазе се и неки од најзначајнијих споменика из доба Немањића – Ђурђеви ступови и Сопоћани, крај Новог Пазара и Студеница у долини истоимене реке.
Између осталог, туризам на Голији је у развоју, нарочито у последњих десет година, од кад се број страних посетилаца значајно повећао. Зими је она омиљена дестинација за бројне госте из земље и иностранства. Постоје два хотела, од којих је најпознатији Одвраћеница, неколико одмаралишта и пар викендица. Лепо и уређено скијалиште се налази на надморској висини од 1744 метра, а постоји и потенцијал за изградњу терена за нордијске дисциплине. Изграђене су и ски-стазе Кула 1 и Кула 2, дужине 800 и 820 метара и ски-лифт дужине до 500 метара, смештен између њих. Последњих година, услед наглог инфраструктурног развоја и повољних климатских услова (висина снежног покривача је у порасту), Голија постаје озбиљан конкурент Копаонику и Златибору у погледу зимског туризма. Све више странаца, нарочито из Енглеске, Француске и Немачке, своје одморе проводе на овој планини. Лети, Голија је идеална за рекреацију, релаксацију, одмор и шетњу у природи, јер спој чистог ваздуха и сликовитих пејзажа, представља магнет за све оне који воле нетакнуту лепоту. За мање од 2000 динара можете боравити у бројним апартманима и собама које, додуше нису високе класе, али их зато окружује живописна природна лепота. Ту су, између осталог, и услуге хотела „Голијска река“ са две звездице.
У густим шумама смрче, планинског јавора и букве, на источним падинама Копаоника, скривен је још један природни бисер наше земље. Далеко од очију спољашњег света, а само два и по километара источно од Панчићевог врха, са висине од 71 метра стропоштава се водопад Јеловарник, највиши у Србији. Чине га три каскаде различите висине, а до 1998. године нико није ни знао да он постоји. Након открића, на површини од око 60 хектара, заједно са околном флором и фауном установљен је природни резерват у оквиру Националног парка Копаоник.
Пут до водопада је тежак, узбудљив и напоран. Од Бруса до превоја Мрамор се стиже за релативно кратко време, а одатле је могуће само пешачити кроз густу шуму до надморске висине од око 1200 метара, по добро уређеној пешачкој стази. У току пролећа и крајем зиме, када се топи снег, проток потока Јеловарник и водопада се повећава, што доводи до тога да се претвори у јединствен пад, без каскада. Хук водопада, уснула природа и тек по који цвркут птица, буде невероватан осећај код сваког појединца.
У близини водопада срећу се бројне врсте птица, попут воденкоса, сврачка и царића. Природа је нетакнута, а своју праву лепоту пружа током пролећа и лета, када су биљни и животињски свет најактивнији и најживописнији. Јеловарник је још увек недовољно испитана и неоткривена дестинација, која сасвим сигурно скрива и неке тајне, што представља својеврстан изазов за поклонике екстремног туризма.
Источна Србија крије многе занимљивости, а једна од њих смештена је на падинама планине Кучај. То је Лазарева пећина, позната и као Злотска, према месту Злот удаљеном само два километра. Сматра се најдужим подземним крашким обликом на нашим просторима са око 9400 метара испитаних канала, а процењује се да дужина прелази десет километара, за посетиоце је уређено око 1000 метара. Улаз у пећину налази се на висини од 291 метра. Од 1978. године отворена је за јавност, а истраживања су вршена крајем 1950-их и током 1960-их година. Легенда о њеном имену везује се за период након Косовског боја. Према предању, кнез Лазар се са малобројном војском склонио у пећину пред најездом Турака. У њој су провели извесно време хранећи се свиме што су нашли у њеној околини.
| „ | Знате ли да у Лазаревој пећини живи 23 врсте слепих мишева, од укупно 27 колико их је откривено у Европи? | ” |
За време Турака, улаз у пећину је зазидан, како би било спречено да се хајдуци и побуњеници у њој крију, док је у једном периоду била на мети ловаца на благо из разних крајева Србије. Постојало је веровање да се у њој крије велико богатство, скривено од очију јавности. Према неким новијим сазнањима први пут је спомиње Немац Феликс Хофман и то 1882. године, док се у Цвијићевим списима појављује тек 1889. године. У нашој литератури се, као прва особа која је писала о пећини, ипак спомиње наш познати географ.
Пећина се налази на левој обали Лазареве реке која је и заслужна за њен настанак и изградњу. Спада у сложене речне пећине и чине је горњи фосилни, суви ниво и доњи активни, речни ниво. Река је својим механичким и хемијским радом изградила простране, велелепне дворане од којих се издвајају „Концертна“ и „Дворана слепих мишева“. Пећински накит је изузетно бројан и живописан, па су неки сталактити и сталагмити добили и називе попут – „Фонтане“, „Бизона“, „Куле кнеза Лазара“ и „Диригента затим Стогова“, „Пласта“ и „Царске ложе“, обзиром да изгледом асоцирају на поменуте појмове. Осим њих, бројне су и импозантне пећинске драперије и бигрене кадице којих има у дворанама, а посетиоце посебно фасцинирају Улазна дворана и Одаја вечитог мрака и тишине, док Мачији канал импресионира висином своје таванице, која износи чак 70 метара.
Живи свет пећине је веома богат и разноврстан. Овде живи 10 врсте стонога, псеудошкорпије, златне бубице и две новооткривене врсте зоопланктона — „лазарус“ и „злотус“, које су по пећини и добиле име. На основу фосила, уочљиво је да су у прошлости ове одаје и просторе насељавали пећински медведи, тигрови и хијене. Интересантно је и то, да су у Злотској пећини свој дом пронашле 23 врсте слепих мишева од укупно 27, колико их је регистровано у Европи, што је чини јединственим стаништем ове врсте сисара у свету. Од бројних врста треба споменути четири ретке и веома угрожене - средоземни (Rhinolophus blasii), јужни (Rhinolophus euryale), мали (Rhinolophus hipposideros) и велики потковичар (Rhinolophus ferrummequinum).
Доњи ниво Лазареве пећине током лета пресушује, тако да се храбрији посетиоци упуштају у истраживања узаних кањона и шупљина које достижу повремено и вртоглаве дубине до 500 метара, где са сваким метром адреналин нагло расте. Укупна запремина пећинских канала и просторија достиже преко 52.000 метара квадратних. Добро је посећена и веома је популарна туристичка локација. За посетиоце је отворена од 15. априла до 15. новембра у периоду од 09 до 16 часова, сваким даном, осим уторком. Лазарева пећина свакако је незаобилазна за оне који воле оваква чуда природе, а годишње је посети око 5000 туриста.
Бифуркација представља рачвање неког водотока у два одвојена слива. Као таква она је изузетна реткост у свету. Река Неродимка на Космету је прави пример за овакву појаву, упркос томе што је направљена вештачки. Подаци о њеном рачвању датирају још из средњег века и доба краља Милутина, тако да је оно дуго сматрано природним.
Неродимка настаје од Мале и Големе реке, које се спуштају са падина Неродимске планине и спајају се код села Горње Неродимље. Подизањем бране и додатним прекопавањем у близини Урошевца, њен ток је преусмерен ка Ситници, а главни ток се улива у Лепенац, код Качаника. Неродимка је дугачка око 40 километара и највећим делом је равничарска река, која тече кроз Косовску котлину.
Код села Горње и Доње Неродимље у близини изворишних кракова Неродимке налазе се остаци средњевековног утврђења Велики Петрич. Поједини делови остатака утврде високи су и до 4 метра. Како је цео предео обрастао у густу шуму и растиње тешко је приступачан и слабије уочљив. Недалеко од њега налази се и остаци утврде Мали Петрич који су врло слабо очувани и такође обрасли растињем. Према Уредби из 1976. године Петрич је проглашен за непокретно културно добро и тиме стављен под заштиту државе.
Тврђаве се спомињу у биографији краља Стефана Дечанског и везују се за његов сукоб са сином Стефаном Душаном. Наиме, након Битке за Неродимље 1331. године, која је вођена између Стефана Дечанског и његовог сина Душана и њихових присталица, Стефан се повукао у поменута утврђења. Након што је Душан опколио Петрич, Дечански се убрзо предао и одведен је у Звечан у заточеништво.
Планина Црнољева, која се налази у залеђу Неродимке, представља хидрографски чвор наше земље — са врхом Дрманска глава на висини од 1364 метра. Са њених падина воде отичу у три слива — Јадрански (Топлуга) и Црноморски и Егејски (Неродимка). Редак хидрографски феномен и културно-историјски споменици, разлози су који Неродимку сврставају у обавезну дестинацију, као још неоткривену лепоту југа Србије...
Извори
уредиАутор: Иван Матејић
Лектура и коректура: Марија Богдановић
