Арапско пролеће, две и по године после
- Арапско пролеће је кренуло из Туниса, а могуће је да се и тамо врати после египатске (контра) револуционарне епизоде. После више од две и по године од Арапског пролећа, расположење становника целог региона Блиског истока драстично се променило, од тријумфа до очаја, насиља и крвопролића. Да ли се арапско пролеће претвара у суморну зиму?
Слика: Rodrigogomesonetwo.
Револуције које су се почетком 2011. године шириле регионом северне Африке деловале су охрабрујуће модерно и секуларно. У ствари, млади корисници Фејсбука и Твитера су, пркосећи мецима у Каиру и Тунису, оповрглавале тврдње постојећих влада да је једина алтернатива бруталном понашању насилника, у ствари, теократија на челу са мулом. Гледајући данас арапски свет, политички ислам је искочио у први план.
Почетком 2011. године, Египћани су славили када је у протестима окончана 30. годишња владавина Хоснија Мубарака. Широм Блиског истока и северне Африке, постојећи владари су збацивани с власти, док је расположење међу про-демократским демонстрантима било еуфорично. Покрет познат као Арапско пролеће је међутим дао, како се касније испоставило, лажну наду за будућност.
Већи део Блиског истока ускоро је увучен у хаос. Египатска војска је у јулу збацила с власти првог председника изабраног на слободним изборима, а затим пустила Мубарака из затвора и сместила га у кућни притвор.
У Сирији где је претходно избио грађански рат исламисти су на челу опозиционог фронта који, евентуално, може заменити Башара ел Асада. Постоје чак и наговештаји да је у сукобу, у којем је до сада погинуло више од 100.000 људи, употребљено хемијско оружје. Екстремисти повезани са Ал Каидом учествују у борбама, док цивили беже.
У Либији после одласка Моамера ел Гадафија, стотине паравојних снага патролирају земљом. Поједине су повезане са Ал Каидом.
А у Палестини исламисти Хамаса, огранак Муслиманског братства који и даље у теорији не признаје државу Израел, као и увек имају сигурну контролу над Појасом Газе. Чак би и у проблематичном Јемену, исламистичка партија могла да се појави као најјача партија, уколико избори буду одржани као што је обећано.
У Ираку Муктада ел Садр, мула, има право вета над одлукама које му се не допадају и успео је да реализује одлазак свих америчких трупа 2011. године. После избора и повлачења америчких војника, дошло је до јачања тероризма и погоршања насиља, у светлу напетости између сунитских и шиитских муслимана. Влада, предвођена шиитима, за крвопролиће углавном окривљује Ал Каиду која је, како сматрају аналитичари, у доброј позицији да искористи немире који се шире регионом.
Политички ислам сада има већи утицај у региону него у било ком тренутку од пропасти Османског царства пре скоро 1 века, а можда и откако је Наполеон донео поруку модернизације арапском свету када је напао Египат 1798. године. Сунити насупрот шиита, исламисти насупрот секуларних, ауторитарни насупрот демократа... све те поделе кључају на немирном Блиском истоку.
Извор
уреди- The Economist „The Economist: Arapsko proleće ili zima” РТС, 15. децембар 2011. (српски)
- M. Z. R. „Arapsko proleće se vraća u Tunis?” Новости, 17. јул 2013. (српски)
- Meredit Bjuel „"Arapsko proleće" - od trijumfa do očaja” Глас Америке, 24. август 2013. (српски)
- „Tag: Arapsko proleće” Блиц, 24. август 2013. (српски)
- Mehmed Smajić „Arapsko proleće je postalo "letnja noćna mora"” DW.DE, 24. август 2013. (српски)
