Београд: Градоначелник Драган Ђилас упутио телеграм саучешћа поводом смрти Стјепана Бобека
 |
Ова страница је архивирана и даље измене нису препоручене.
Имате исправке? Додајте шаблон {{измена заштићеног}} на страници за разговоре заједно са Вашим текстом, и она ће бити указана администраторима. Напомињемо могућност да коришћени извори више нису доступни на интернету. |
22. август 2010.
Београд/ Србија
Поводом смрти легендарног фудбалера Партизана и репрезентације СФРЈ Стјепана Бобека, градоначелник Београда Драган Ђилас упутио је његовој породици телеграм саучешћа.
„Све нас је растужила вест о смрти Стејпана Бобека, фудбалског виртоуза, у чијим су бравурама на стадиону Партизана Београђани могли да уживају пуних 13 година. Био је један од фудбалера због којих је хиљаде људи долазило у Београд и због којих се ова игра сматра једном од најлепших на свету. И као играч и као фудбалски педагог био је пример правог спортисте, играч чији је таланет увек ишао упоредо са његовим витештвом. Био је човек који је генерацијама младих играча био узор и који ће то још деценијама остати. Поносни смо што је био део овог града“, пише у телеграму саучешћа градоначелника Драгана Ђиласа.
Стјепан Бобек преминуо је јутрос у 87. години живота. Рођен 3. децембра 1923. у Загребу, Бобек је још као малишан исказивао невероватан таленат па је већ у 14. години заиграо за први тим тим нижеразредне Викторије.
Врхунац каријере доживео је у Партизану чији је дрес носио од 1946. до 1959. године. За тих 13 година за београдске црно-беле Бобек је одиграо 468 утакмица и постигао 403 гола. Дрес репрезентације Југославије облачио је 63 пута и са 38 голова и данас је непревазиђен на листи најбољих стрелаца националног тима.
Био је учесник Светских првенстава 1950. у Бразилу и 1954. у Швајцарској, као и Олимпијских игара 1948. у Лондону и четири године касније у Хелсинкију на којима је репрезентација Југославије освојила сребрне медаље.
По завршетку играчке каријере Бобек се посветио тренерском послу. Најпре у варшавског Легији (1959), а затим у Партизану са којим је у периоду 1960-1963 освојио три узастопне титуле. Тренерски пут одвео га је потом у грчки Панатинаикос у којем је провео четири године (1963-1967), да би се опет вратио у Партизан (1967-1969).
Следећих годину дана провео је у Олимпијакосу (Атина), а 1972. седео је на клупи загребачког Динама. Од 1976. до 1978. радио је у Тунису (Есперанс), потом у скопском Вардару и на крају у Земуну.
На прослави педесете годишњице ФК Партизан (1995) проглашен је за најбољег фудбалера Партизана свих времена.