Премијера Хладњаче за сладолед
 |
Ова страница је архивирана и даље измене нису препоручене.
Имате исправке? Додајте шаблон {{измена заштићеног}} на страници за разговоре заједно са Вашим текстом, и она ће бити указана администраторима. Напомињемо могућност да коришћени извори више нису доступни на интернету. |
Крагујевац / Србија (www.joakimvujic.com) У петак, 15. фебруара на Сретење - Дан Кнажевско-српског театра премијерно је изведен комад „Хладњача за сладолед”. Реч је о праизведби текста Ружице Васић, победнику првог Конкурса КСТ-а „Крагујевац у памћењу и изван памћења”. Публика и критика на премијери и репризама (18. и 20. фебруара) нису скривали своје искрено одушевљење представом „Хладњача за сладолед”, нити штедели грла и дланове. Браво, браво, орило се из препуне сале Велике сцене („Јоаким Вујић”) крагујевачког Театра.
Реномирани позоришни критичар Горан Цветковић, ексклузивац култног програма Радио Београда 2, такође се само у суперлативима изјаснио о овој ангажованој и отрежњујућој а ипак поетској представи са баш, не само, крагујевачком душом.
Цветковић је гледао прву репризу „Хладњаче за сладолед”, изведену у понедељак, 18. фебруара. Преносимо само део његових импресија прочитаних у позоришној критици емитованој дан касније на Радио Београду.
„...Као и у претходној представи коју је режирао у Шапцу прошле године, редитељ Примож Беблер посветио је највише пажње раду са младим глумцима и од њих успео да добије праву глумачку поезију. Богатство израза, искреност, оданост сваком детаљу, сложен и креативан приступ сцени, лику, тексту, игри, контакту са партнером, свест о садржају и критички, али и веома емотиван однос према стварности.. Све су то ови млади глумци донели, лако једноставно, брзо и модерно – без непотребне патетике, али са дубоким осећањем за трагедију. Стил игре је сасвим реалистички, а ипак успостављен је неки специфичан дух поетско-трагичног модернизма у начину како се – сасвим Шекспировски, смењују бол и смех, горчина и радост, нада и трагедија – и то у свим сценама, брзо и разумљиво. Та убедљивост и ИСКРЕНОСТ, главни је комуникацијски мост публике са овом представом. На челу глумачке листе – по лакоћи и тежини стилских решења и вештини да се уђе у лик и ситуацију, на естетски највишем нивоу, била је свакако Катарина Митровић у лику најнесрећније, Јоване Тодоровић, која додирне дно пакла дроге и проституције, а ипак остане на ногама. Трагичне дубине пораза и борбу за опстанак, донела је ова млада глумица са филмским, прочишћеним, модерним осећањем за стил и елеганцију. Браво! Милош Крстовић, као пришипетља Жгебе, бриљирао је у врцавим дијалозима – изградио је карактер који добро познајемо, са улице ту око нас... али изградио га је МАЈСТОРСКИ! Скокови из трагичног у духовито и ласцивно, искрена наивност и сурова самоспознаја, све је то у његовој игри било препознатљиво и привлачно, а бескрајно тужно, иако са много смеха! Одлично! У истом генерацијском кругу још су били Сања Матејић Тодоровић, Никола Милојевић и Ненад Вулевић. Све троје су били спретни, модерни, осећајни и свесни животних околности и сценске вештине истовремено, а искрена удубљеност у сопствено искуство, довело их је до публике у пуном формату. Честитам!
Бард крагујевачког позоришта, Мирко Бабић одиграо је трагичног Професора, од предавача до уличног продавца тоалет папира - са аутентичним трагичним и филозофским набојем. Његова страшна жалост и горке сузе немоћног човека, који све види и нема могућности да ишта промени и филозофски приступ и историји и садашњости, као и мирење са животом какав јесте – у поразу и у победи – сасвим је јасна слика важне и, можда темељне линије нашег, овдашњег, друштвеног карактера, Балканског. Ову истинску и целовиту слику пораженог човека који ће ПРЕЖИВЕТИ, донео је Бабић са достојном пажњом и уверљивошћу. Миодраг Пејковић нашао је одлична глумачка средства за лик поквареног уличара и перверзног профитера на туђој несрећи, наркодилера, окрутног макроа и лопова, који се гротескно преобрати у тихог божјег угодника - верника, тако да је створио слику о токовима друштвене свести у нашим градовима која нас чини још јаднијима у огледалу морала и истине. Александар Милојевић је одиграо лик Колпоретра, заправо у ТВ варијанти спикера, читача прилога из новина оног времена. На сцени је допунио своју занимљиву и информативну улогу.
Музика композитора Драгослава Танасковића, и у прелазима и илустрацијама, а нарочито у завршном СОНГУ о птици Крагују и његовом нестанку са крагујевачког неба, које је морао да уступи грабљивицама, деловала је рокерски потресно и искрено узбудљиво. Музички свет који је створен на сцени у овој представи, вратио нас је лако и убедљиво, са пуном емоцијом, у време за које се не зна да ли је икад и завршено – у кајању и жалост распаднуте домовине и рата против целог света – вешто и ентузијастично. Костими Јелене Јањатовић били су сликовити и убедљиви, као и аутентична глумачка кореографија завршног сонга.”, стоји, између осталог у критици Горана Цветковића.
Премијерном извођењу „Хладњаче за сладолед”, између осталих присуствовали су и селктори Стеријиног позорја - Игор Бојовић и Сусрета „Јоаким Вујић” - Миливоје Млађеновић.