Premijera Hladnjače za sladoled
 |
Ova stranica je arhivirana i dalje izmene nisu preporučene.
Imate ispravke? Dodajte šablon {{izmena zaštićenog}} na stranici za razgovore zajedno sa Vašim tekstom, i ona će biti ukazana administratorima. Napominjemo mogućnost da korišćeni izvori više nisu dostupni na internetu. |
Kragujevac / Srbija (www.joakimvujic.com) U petak, 15. februara na Sretenje - Dan Knaževsko-srpskog teatra premijerno je izveden komad „Hladnjača za sladoled”. Reč je o praizvedbi teksta Ružice Vasić, pobedniku prvog Konkursa KST-a „Kragujevac u pamćenju i izvan pamćenja”. Publika i kritika na premijeri i reprizama (18. i 20. februara) nisu skrivali svoje iskreno oduševljenje predstavom „Hladnjača za sladoled”, niti štedeli grla i dlanove. Bravo, bravo, orilo se iz prepune sale Velike scene („Joakim Vujić”) kragujevačkog Teatra.
Renomirani pozorišni kritičar Goran Cvetković, ekskluzivac kultnog programa Radio Beograda 2, takođe se samo u superlativima izjasnio o ovoj angažovanoj i otrežnjujućoj a ipak poetskoj predstavi sa baš, ne samo, kragujevačkom dušom.
Cvetković je gledao prvu reprizu „Hladnjače za sladoled”, izvedenu u ponedeljak, 18. februara. Prenosimo samo deo njegovih impresija pročitanih u pozorišnoj kritici emitovanoj dan kasnije na Radio Beogradu.
„...Kao i u prethodnoj predstavi koju je režirao u Šapcu prošle godine, reditelj Primož Bebler posvetio je najviše pažnje radu sa mladim glumcima i od njih uspeo da dobije pravu glumačku poeziju. Bogatstvo izraza, iskrenost, odanost svakom detalju, složen i kreativan pristup sceni, liku, tekstu, igri, kontaktu sa partnerom, svest o sadržaju i kritički, ali i veoma emotivan odnos prema stvarnosti.. Sve su to ovi mladi glumci doneli, lako jednostavno, brzo i moderno – bez nepotrebne patetike, ali sa dubokim osećanjem za tragediju. Stil igre je sasvim realistički, a ipak uspostavljen je neki specifičan duh poetsko-tragičnog modernizma u načinu kako se – sasvim Šekspirovski, smenjuju bol i smeh, gorčina i radost, nada i tragedija – i to u svim scenama, brzo i razumljivo. Ta ubedljivost i ISKRENOST, glavni je komunikacijski most publike sa ovom predstavom. Na čelu glumačke liste – po lakoći i težini stilskih rešenja i veštini da se uđe u lik i situaciju, na estetski najvišem nivou, bila je svakako Katarina Mitrović u liku najnesrećnije, Jovane Todorović, koja dodirne dno pakla droge i prostitucije, a ipak ostane na nogama. Tragične dubine poraza i borbu za opstanak, donela je ova mlada glumica sa filmskim, pročišćenim, modernim osećanjem za stil i eleganciju. Bravo! Miloš Krstović, kao prišipetlja Žgebe, briljirao je u vrcavim dijalozima – izgradio je karakter koji dobro poznajemo, sa ulice tu oko nas... ali izgradio ga je MAJSTORSKI! Skokovi iz tragičnog u duhovito i lascivno, iskrena naivnost i surova samospoznaja, sve je to u njegovoj igri bilo prepoznatljivo i privlačno, a beskrajno tužno, iako sa mnogo smeha! Odlično! U istom generacijskom krugu još su bili Sanja Matejić Todorović, Nikola Milojević i Nenad Vulević. Sve troje su bili spretni, moderni, osećajni i svesni životnih okolnosti i scenske veštine istovremeno, a iskrena udubljenost u sopstveno iskustvo, dovelo ih je do publike u punom formatu. Čestitam!
Bard kragujevačkog pozorišta, Mirko Babić odigrao je tragičnog Profesora, od predavača do uličnog prodavca toalet papira - sa autentičnim tragičnim i filozofskim nabojem. Njegova strašna žalost i gorke suze nemoćnog čoveka, koji sve vidi i nema mogućnosti da išta promeni i filozofski pristup i istoriji i sadašnjosti, kao i mirenje sa životom kakav jeste – u porazu i u pobedi – sasvim je jasna slika važne i, možda temeljne linije našeg, ovdašnjeg, društvenog karaktera, Balkanskog. Ovu istinsku i celovitu sliku poraženog čoveka koji će PREŽIVETI, doneo je Babić sa dostojnom pažnjom i uverljivošću. Miodrag Pejković našao je odlična glumačka sredstva za lik pokvarenog uličara i perverznog profitera na tuđoj nesreći, narkodilera, okrutnog makroa i lopova, koji se groteskno preobrati u tihog božjeg ugodnika - vernika, tako da je stvorio sliku o tokovima društvene svesti u našim gradovima koja nas čini još jadnijima u ogledalu morala i istine. Aleksandar Milojević je odigrao lik Kolporetra, zapravo u TV varijanti spikera, čitača priloga iz novina onog vremena. Na sceni je dopunio svoju zanimljivu i informativnu ulogu.
Muzika kompozitora Dragoslava Tanaskovića, i u prelazima i ilustracijama, a naročito u završnom SONGU o ptici Kraguju i njegovom nestanku sa kragujevačkog neba, koje je morao da ustupi grabljivicama, delovala je rokerski potresno i iskreno uzbudljivo. Muzički svet koji je stvoren na sceni u ovoj predstavi, vratio nas je lako i ubedljivo, sa punom emocijom, u vreme za koje se ne zna da li je ikad i završeno – u kajanju i žalost raspadnute domovine i rata protiv celog sveta – vešto i entuzijastično. Kostimi Jelene Janjatović bili su slikoviti i ubedljivi, kao i autentična glumačka koreografija završnog songa.”, stoji, između ostalog u kritici Gorana Cvetkovića.
Premijernom izvođenju „Hladnjače za sladoled”, između ostalih prisustvovali su i selktori Sterijinog pozorja - Igor Bojović i Susreta „Joakim Vujić” - Milivoje Mlađenović.